Somatropin prašak i rastvarač za rastvor za injekciju u napunjenom injekcionom penu pen sa uloškom, 1 po 1 ml (12 mg/ml)

Deca

Poremećaj rasta usled nedovoljne sekrecije hormona rasta (deficit hormona rasta – DHR) i poremećaj rasta udružen sa Turner-ovim sindromom ili hroničnom insuficijencijom bubrega.

Poremećaj rasta [skor standardne devijacije (engl. standard deviation score, SDS) zabeležene visine < -2,5 i SDS visine korigovane u odnosu na roditelje < -1] kod niske dece rođene sa malom telesnom masom u odnosu na gestacioni period (engl. small for gestational age, SGA), sa telesnom masom i/ili dužinom ispod – 2 SD na rođenju, kod koje nije dostignut normalan rast [brzina rasta (engl. height velocity – HV) SDS < 0 u toku protekle godine] do četvrte godine starosti ili kasnije.

Prader-Willi sindrom (PWS), u cilju popravljanja rasta i telesnog sastava. Dijagnozu PWS potrebno je potvrditi odgovarajućim genskim testovima.

Odrasli

Supstituciona terapija kod odraslih sa izraženim nedostatkom hormona rasta.

Početak bolesti (deficita hormona rasta) u odraslom dobu: Pacijenti koji imaju težak deficit hormona rasta povezan sa multiplim hormonskim deficitom kao posledicom poznate patologije hipotalamusa ili hipofize i koji imaju najmanje jedan poznati deficit hormona hipofize, a da to nije prolaktin. Ove pacijente treba podvrgnuti odgovarajućim dinamičkim testovima da bi se potvrdio ili isključio deficit hormona rasta.

Početak bolesti (deficita hormona rasta) u detinjstvu: Pacijenti koji su deficit hormona rasta (DHR) imali od detinjstva zbog kongenitalnih, genskih, stečenih ili idiopatskih uzroka. Pacijenti sa DHR koji počinje u detinjstvu treba da se podvrgnu ponovnoj proceni sekretornog kapaciteta za hormon rasta po okončanju longitudinalnog rasta (kada dostignu svoju punu visinu). Kod pacijenata gde se očekuje perzistencija ovog deficita, tj. kongenitalni uzrok DHR ili kao posledica bolesti hipofize/hipotalamusa ili insulta, vrednost IGF-I SDS < -2 (skor standardne devijacije za Insuline-like growth factor-I (IGF-I)) kada pacijent ne prima terapiju hormonom rasta najmanje 4 nedelje, treba smatrati dovoljnim dokazom izražene DHR.

Kod svih ostalih pacijenata potrebno je odrediti IGF-I i izvršiti jedan test stimulacije hormonom rasta.

Doziranje i režim primene treba da budu individualno prilagođeni.

Poremećaj rasta usled nedovoljne sekrecije hormona rasta kod dece: Generalno, preporučuje se primena doze od 0,025-0,035 mg/kg telesne mase dnevno ili 0,7-1,0 mg/m2 telesne površine dnevno. Primenjivane su i veće doze.

Kod pacijenata koji su DHR imali od detinjstva i koji perzistira i u adolescenciji, potrebno je nastaviti terapiju da bi se postigao puni somatski razvoj (npr. telesni sastav, koštana masa). U cilju praćenja, postizanje normalne maksimalne koštane mase koja se definiše kao T skor > -1 (tj. standardizovano na prosečnu maksimalnu koštanu masu kod odraslih mereno dvoenergetskom rendgenskom apsorpciometrijom uzimajući u obzir pol i etničko poreklo) predstavlja jedan od terapijskih ciljeva tokom prelaznog perioda. Za smernice o doziranju, pročitajte deo o doziranju kod odraslih pacijenata, u nastavku.

Prader-Willi sindrom, za poboljšanje rasta i telesnog sastava kod dece: Generalno, preporučuje se primena doze od 0,035 mg/kg telesne mase dnevno ili 1,0 mg/m2 telesne površine dnevno. Ne prelaziti dnevnu dozu od 2,7 mg. Terapiju ne primenjivati kod dece sa brzinom rasta manjom od 1 cm u toku jedne godine i u periodu zatvaranja epifiza.

Poremećaj rasta usled Turner-ovog sindroma: Preporučuje se primena doze od 0,045 – 0,050 mg/kg telesne mase dnevno ili 1,4 mg/m2 telesne površine dnevno.

Poremećaj rasta kod hronične insuficijencije bubrega: Preporučuje se primena doze 0,045 – 0,050 mg/kg telesne mase na dan (1,4 mg/m2 telesne površine na dan). Veće doze mogu biti potrebne ukoliko je brzina rasta isuviše mala. Korekcija doze može biti potrebna nakon šest meseci terapije.

Poremećaj rasta kod niske dece rođene sa malom telesnom masom u odnosu na gestacioni period: Obično se preporučuje primena doze od 0,035 mg/kg telesne mase dnevno (1 mg/m2 telesne površine dnevno) do postizanja konačne telesne visine (videti odeljak 5.1). Potrebno je obustaviti terapiju nakon prve godine primene leka ukoliko je SDS brzine rasta ispod +1. Terapiju prekinuti ukoliko je brzina rasta < 2 cm/godišnje i, ukoliko je potrebna potvrda, starost kostiju > 14 godina (kod devojčica) ili > 16 godina (kod dečaka), što odgovara periodu zatvaranja epifiznih ploča rasta.

Preporučeno doziranje kod pedijatrijskih pacijenata

Nedostatak hormona rasta kod odraslih pacijenata: Kod pacijenata koji nastavljaju terapiju hormonom rasta posle DHR koji su imali u detinjstvu, preporučena doza za ponovni početak terapije iznosi 0,2 – 0,5 mg na dan. Ovu dozu treba postepeno povećavati ili smanjivati u zavisnosti od potreba pojedinačnog pacijenta, koja se određuje prema koncentraciji IGF-I.

Kod pacijenata kod kojih DHR počinje kada su već odrasli, terapiju treba započeti malom dozom, odnosno 0,15 – 0,3 mg na dan. Ovu dozu treba postepeno povećavati u skladu sa individualnim potrebama pacijenata, koje se određuju prema koncentraciji IGF-I.

U oba slučaja, cilj terapije treba da bude dostizanje koncentracija IGF-I (engl. insuline-like growth factor-I) u okviru 2 SDS, u odnosu na srednju vrednost korigovanu za godine starosti. Pacijenti sa normalnom koncentracijom IGF-I na početku terapije treba da primaju hormon rasta do dostizanja gornje granice normalnog raspona IGF-I, ne prelazeći 2 SDS. Klinički odgovor i neželjena dejstva se takođe mogu koristiti kao smernice za titraciju doze. Zapaženo je da postoje pacijenti sa DHR kod kojih se koncentracije IGF-I ne normalizuju, uprkos dobrom kliničkom odgovoru, i zato se kod njih ne zahteva povećanje doze. Doza održavanja retko prelazi 1,0 mg na dan.

Kod žena može biti neophodna primena većih doza nego kod muškaraca, jer muškarci tokom vremena pokazuju povećanu osetljivost prema IGF-I. Ovo znači da kod žena postoji rizik od subdoziranja, posebno kod onih koje primenjuju supstitucionu terapiju oralnim estrogenima, a kod muškaraca postoji rizik od predoziranja. Zato je potrebno kontrolu primene odgovarajuće doze hormona rasta vršiti na svakih 6 meseci. S obzirom na to da se normalna fiziološka produkcija hormona rasta smanjuje sa godinama, neophodne doze mogu biti redukovane. Kod pacijenata starijih od 60 godina, terapiju treba započeti dozom od 0,1–0,2 mg na dan i polako je povećavati u skladu sa individualnim potrebama pacijenta. Potrebno je primenjivati najmanju efektivnu dozu. Doza održavanja kod ovih pacijenata retko prelazi 0,5 mg na dan.

Način primene

Injekcija se primenjuje supkutano i mesto aplikacije treba menjati u cilju prevencije lipoatrofije. Za uputstvo o primeni leka, videti odeljak 6.6.

Preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

Somatropin se ne sme koristiti ako postoji bilo kakav dokaz o tumorskoj aktivnosti. Intrakranijalni tumori moraju biti neaktivni i antitumorska terapija mora da bude završena pre početka ove terapije. Terapiju treba prekinuti ukoliko ima dokaza za rast tumora.

Lek Genotropin se ne sme primenjivati za stimulaciju rasta kod dece sa zatvorenim epifizama.

Lek Genotropin se ne sme primenjivati kod pacijenata sa akutnim i teškim stanjima koja obuhvataju komplikacije operativnih zahvata na otvorenom srcu, abdominalnih operacija, višestrukih zadesnih povreda,

akutnog respiratornog zastoja ili sličnih stanja (za informacije o pacijentima na supstitucionoj terapiji, videti odeljak 4.4).

Dijagnostiku i terapiju lekom Genotropin treba da započnu i prate odgovarajuće kvalifikovani lekari sa iskustvom u dijagnostici i lečenju pacijenata sa terapijskim indikacijama za primenu leka.

Miozitis je veoma retko neželjeno dejstvo koje može biti povezano sa prisustvom konzervansa metakrezola. U slučaju mialgije ili neočekivano jakog bola na mestu primene injekcije, treba uzeti u obzir pojavu miozitisa, a u slučaju potvrde ove dijagnoze treba primeniti formulaciju leka Genotropin bez metakrezola.

Maksimalna preporučena doza se ne sme prekoračiti (videti odeljak 4.2). Insulinska osetljivost

Somatropin može smanjiti insulinsku osetljivost. Prilagođavanje doze insulina može biti potrebno kod

pacijenata sa dijabetes melitusom nakon uvođenja terapije somatropinom. Pacijente sa dijabetesom, netolerancijom na glukozu ili dodatnim faktorima rizika za dijabetes treba pažljivo pratiti tokom terapije somatropinom.

Funkcija štitaste žlezde

Hormon rasta ubrzava ekstratiroidnu konverziju T4 u T3, što može biti uzrok smanjenja koncentracije T4 u serumu i povećanja koncentracije T3 u serumu. S obzirom na to da se koncentracija hormona štitaste žlezde na periferiji zadržava u rasponu referentnih vrednosti kod većine zdravih ispitanika, teorijski, može doći do razvoja hipotiroidizma kod pacijenata sa subkliničkim hipotiroidizmom. Prema tome, kod svih pacijenata treba pratiti funkciju štitaste žlezde. Kod pacijenata sa hipopituitarizmom koji su na standardnoj supstitucionoj terapiji, potencijalni uticaj terapije hormonom rasta na funkciju štitaste žlezde se mora pažljivo pratiti.

Hipoadrenalizam

Uvođenje somatropina u terapiju može dovesti do inhibicije 11βHSD-1 i smanjiti koncentraciju kortizola u serumu. Kod pacijenta lečenih somatropinom, može se otkriti centralni (sekundarni) hipoadrenalizam koji prethodno nije dijagnostifikovan i supstituciona terpaija glukokortikoidima može biti potrebna. Dodatno, kod pacijenata koji su lečeni supstitucionom terapijom glukokortikoidima zbog prethodno dijagnostifikovanog hipoadrenalizma, može biti potrebno povećanje doze održavanja ili udarne doze posle uvođenja terapije somatropinom (videti odeljak 4.5).

Primena sa oralnom terapijom estrogenima

Ukoliko žena koja prima somatropin započinje oralnu terapiju estrogenima, potrebno je povećanje doze somatropina kako bi se koncentracija IGF-1 u serumu održala u rasponu koji je u skladu sa godinama života. I obrnuto, ukoliko žena koja prima somatropin prekida oralnu terapiju estrogenima, može biti potrebno smanjenje doze somatropina kako bi se izbegao višak hormona rasta i/ili neželjena dejstva (videti odeljak 4.5).

Kod sekundarnog nedostatka hormona rasta zbog terapije malignog oboljenja, preporučuje se da se obrati posebna pažnja na pojavu znakova relapsa, tj. ponovnog napredovanja tumora. Kod dece koja su preživela kancer u detinjstvu, prijavljen je povećan rizik od pojave sekundarnih neoplazmi kod pacijenata koji su lečeni somatropinom nakon pojave prve neoplazme. Intrakranijalni tumori, posebno meningeomi su bili najčešće sekundarne neoplazme, kod pacijenata koji su lečeni zračenjem glave zbog prve neoplazme.

Kod pacijenata sa endokrinim poremećajima, uključujući i nedostatak hormona rasta, češće se mogu javiti

„klizeće“ epifize u predelu kuka u odnosu na opštu populaciju. Deca sa otežanim hodom („dete hramlje“) treba da budu klinički pregledana u toku lečenja somatropinom.

Benigna intrakranijalna hipertenzija

U slučaju pojave teške ili rekurentne glavobolje, poremećaja vida, mučnine i/ili povraćanja preporučuje se pregled očnog dna (fundoskopija) u cilju dijagnostikovanja edema papile. Ukoliko se potvrdi postojanje edema papile, treba uzeti u obzir postavljanje dijagnoze benigne intrakranijalne hipertenzije, i ako je potrebno, terapiju hormonom rasta treba obustaviti. U ovom trenutku nema dovoljno podataka da bi se dao poseban savet u vezi nastavka lečenja hormonom rasta kod pacijenata sa utvrđenom intrakranijalnom hipertenzijom. Ukoliko se ponovo započne terapija hormonom rasta, neophodno je pažljivo praćenje znakova intrakranijalne hipertenzije.

Leukemija

Kod malog broja pacijenata sa deficitom hormona rasta zabeležena je leukemija, a neki od njih su lečeni somatropinom. Međutim, nema dokaza da je incidenca leukemije povećana kod primalaca hormona rasta bez predisponirajućih faktora.

Antitela

Kao i kod svih lekova koji sadrže somatropin, kod malog procenta pacijenata mogu nastati antitela na lek Genotropin. Lek Genotropin je prouzrokovao stvaranje antitela kod približno 1% pacijenata. Kapacitet vezivanja ovih antitela je mali i nema uticaja na stopu rasta. Testiranje u cilju otkrivanja antitela na somatropin treba sprovesti kod svih pacijenata kod kojih nedostatak odgovora nije objašnjen na drugi način.

Stariji pacijenti

Iskustvo kod pacijenata starijih od 80 godina je ograničeno. Stariji pacijenti mogu biti osetljiviji na delovanje leka Genotropin, a pored toga i skloniji razvoju neželjenih reakcija.

Akutna kritična bolest

U dve placebo-kontrolisane studije su proučavana dejstva leka Genotropin na oporavak 522 kritično obolela odrasla pacijenta sa komplikacijama zbog operativnog zahvata na otvorenom srcu, abdominalnih operacija, višestrukih zadesnih povreda ili akutnog respiratornog zastoja. Mortalitet je bio veći kod pacijenata lečenih sa 5,3 ili 8 mg somatropina dnevno u odnosu na one koji su primali placebo, što je iznosilo 42% prema 19%. Na osnovu ove informacije, navedene grupe pacijenata ne treba lečiti lekom Genotropin. S obzirom na to da nema dostupnih informacija o bezbednosti supstitucione primene hormona rasta kod akutno kritično obolelih pacijenata, korist nastavka lečenja u ovoj situaciji treba proceniti na osnovu potencijalnih rizika.

Kod svih pacijenata sa pojavom drugih ili sličnih akutnih kritičnih oboljenja, moguća korist primene leka Genotropin mora da bude procenjena na osnovu potencijalnih rizika.

Pankreatitis

Iako retko, pankreatitis treba uzeti u obzir kod pacijenata lečenih somatropinom, naročito kod dece kod koje se pojavi abdominalni bol.

Prader-Willi sindrom

Kod pacijenata sa Prader-Willi sindromom terapiju uvek treba kombinovati sa niskokaloričnom dijetom.

Postoje izveštaji o smrtnim ishodima koji su povezani sa primenom hormona rasta kod pedijatrijskih pacijenata sa Prader-Willi sindromom, koji su imali jedan ili više sledećih faktora rizika: izražena gojaznost (odnos telesna masa/visina je kod ovih pacijenata bio veći od 200%), anamnestički podaci o respiratornim poremećajima ili apneji u toku spavanja, ili pak neidentifikovanoj respiratornoj infekciji. Pacijenti sa jednim ili više ovih faktora mogu biti pod povećanim rizikom.

Pre početka terapije somatropinom kod pacijenata sa Prader-Willi sindromom treba utvrditi da li postoje znaci opstrukcije gornjih disajnih puteva, apneje u toku spavanja ili respiratornih infekcija.

Ukoliko se u toku ispitivanja opstrukcije gornjih disajnih puteva utvrdi postojanje patoloških znakova, pre početka terapije hormonom rasta dete treba uputiti kod specijaliste za uho, grlo i nos u cilju lečenja respiratornog poremećaja.

Apneju u toku spavanja treba ispitati pre početka terapije hormonom rasta koristeći standardne metode, kao što su polisomnografija ili oksimetrija u toku noći, uz monitoring u slučaju suspektne apneje u toku spavanja. Ukoliko u toku terapije somatropinom pacijenti ispolje znake opstrukcije gornjih disajnih puteva (uključujući i pojavu hrkanja ili pojačanje hrkanja), primenu leka bi trebalo obustaviti i obaviti novi otorinolaringološki pregled.

Sve pacijente sa Prader-Willi sindromom treba kontrolisati ako se sumnja na apneje u toku spavanja.

Pacijente treba kontrolisati u odnosu na znake respiratornih infekcija, koje treba dijagnostikovati što je ranije moguće i agresivno lečiti.

Kod svih pacijenata sa Prader-Willi sindromom takođe treba sprovoditi redovnu kontrolu telesne mase pre i u toku lečenja hormonom rasta.

Skolioza je uobičajena kod pacijenata sa Prader-Willi sindromom. Skolioza može napredovati kod bilo kog deteta u toku ubrzanog rasta. U toku lečenja bi trebalo kontrolisati znake skolioze.

Iskustvo sa produženom terapijom odraslih i pacijenata sa Prader-Willi sindromom je ograničeno. Deca rođena sa malom telesnom masom u odnosu na gestacioni period

Kod niske dece rođene sa malom telesnom masom u odnosu na gestacioni period (engl. small for gestational age – SGA), pre početka terapije treba isključiti druge medicinske razloge ili terapije kojima bi se mogao objasniti poremećaj rasta.

Kod dece rođene sa malom telesnom masom u odnosu na gestacioni period (SGA), preporučuje se merenje koncentracije insulina i glukoze u krvi natašte, pre početka lečenja i nadalje jednom godišnje. Kod pacijenata sa povećanim rizikom za dijabetes melitus (npr. podaci o dijabetesu iz porodične anamneze, gojaznost, teška rezistencija prema insulinu, acanthosis nigricans) treba uraditi oralni test tolerancije glukoze (engl. oral glucose tolerance testing – OGTT). U slučaju pojave manifestnog dijabetesa, hormon rasta ne treba da se primenjuje.

Kod dece rođene sa malom telesnom masom u odnosu na gestacioni period (SGA) preporučuje se merenje koncentracije IGF-I pre početka lečenja i nadalje dva puta godišnje. Ukoliko pri ponovljenim merenjima koncentracije IGF-I prelazi +2 SD u odnosu na referentne vrednosti definisane za starosnu dob i prisustvo puberteta, treba razmotriti odnos IGF-I/IGFBP-3 (engl. insulin-like growth factor binding protein 3) u cilju prilagođavanja doze.

Ograničeno je iskustvo o započinjanju terapije neposredno pre početka puberteta kod dece rođene sa malom telesnom masom u odnosu na gestacioni period (SGA). Zato se ne preporučuje da se terapija započne u tom periodu. Iskustvo kod pacijenata sa Silver-Russell sindromom je ograničeno.

Nešto od postignutog povećanja telesne visine pri terapiji hormonom rasta niske dece rođene sa malom telesnom masom u odnosu na gestacioni period (SGA), može biti izgubljeno ukoliko se terapija obustavi pre dostizanja konačne telesne visine.

Hronična insuficijencija bubrega

Pre početka primene leka u hroničnoj insuficijenciji bubrega, funkcija bubrega treba da bude manja od 50% u odnosu na normalnu. U cilju potvrde postojanja poremećaja rasta, dinamiku rasta treba kontrolisati u toku jedne godine pre početka terapije. Tokom ovog perioda treba uspostaviti režim konzervativnog lečenja insuficijencije bubrega (koji obuhvata kontrolu acidoze, hiperparatiroidizma i nutritivnog statusa), i pridržavati se toga i posle početka primene leka. Terapiju treba obustaviti u slučaju transplantacije bubrega.

Još uvek nema podataka o konačnoj telesnoj visini pacijenata sa hroničnom nsuficijencijom bubrega koji su lečeni somatropinom.

Sadržaj natrijuma

Ovaj lek sadrži manje od 1 mmol (23 mg) natrijuma po dozi, tj. suštinski je „bez natrijuma”.

Istovremena terapija glukokortikoidima inhibira delovanje lekova koji sadrže somatropin na stimulaciju rasta. Kod pacijenata sa deficijencijom adrenokortikotropnog hormona (eng. Adrenocorticotropic hormone – ACTH) treba pažljivo prilagoditi supstitucionu terapiju glukokortikoidima kako bi se izbegao inhibitorni uticaj na rast. Zato, kod pacijenata lečenih glukokortikoidima potrebno je pažljivo pratiti rast da bi se procenio potencijalni uticaj terapije glukokortikoidima na rast.

Hormon rasta smanjuje konverziju kortizona u kortizol i može otkriti prethodno neotkriveni centralni hipoadrenalizam ili učiniti male doze supstitucionih glukokortikoida neefektivnim (videti odeljak 4.4).

Podaci dobijeni u ispitivanjima interakcija kod odraslih pacijenata sa nedostatkom hormona rasta ukazuju da primena somatropina može da poveća klirens jedinjenja koja se metabolišu posredstvom izoenzima citohroma P450. Posebno može biti izraženo povećanje klirensa jedinjenja koja se metabolišu katalitičkom aktivnošću citohroma P450 3A4 (npr. polni hormoni, kortikosteroidi, antikonvulzivi i ciklosporin), što dovodi do smanjenja njihove koncentracije u plazmi. Klinički značaj ovoga nije poznat.

Takođe treba videti odeljak 4.4 i preporuke koje se odnose na dijabetes melitus i poremećaj štitaste žlezde.

Kod žena koje su na oralnoj supstitucionoj terapiji estrogenom, mogu biti potrebne veće doze hormona rasta kako bi se ostvario cilj lečenja (videti odeljak 4.4).

Trudnoća

Rezultati studija na životinjama su nedovoljni u pogledu uticaja na trudnoću, embriofetalni razvoj, porođaj ili postnatalni razvoj (videti odeljak 5.3). Nema kliničkih podataka o izloženosti leku Genotropin tokom trudnoće. Zbog toga se primena lekova koji sadrže somatropin ne preporučuje tokom trudnoće, i kod žena u reproduktivnom periodu koje ne koriste kontracepciju.

Dojenje

Nisu sprovedene kliničke studije sa somatropinom kod žena koje doje. Nije poznato da li se somatropin izlučuje u majčino mleko, ali je resorpcija intaktnih proteina u gastrointestinalnom traktu odojčadi veoma malo verovatna. Zbog toga treba biti oprezan ukoliko se somatropin primenjuje kod dojilja.

Lek Genotropin nema uticaj na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama.

Pacijente sa nedostatkom hormona rasta karakteriše deficit ekstracelularnog volumena. Ovaj deficit se brzo koriguje posle početka lečenja somatropinom. Kod odraslih pacijenata česta su neželjena dejstva vezana za zadržavanje tečnosti, kao što su periferni edemi, edem lica, ukočenost mišićno-koštanog sistema, artralgija, mialgija i parestezije. Generalno, ova neželjena dejstva su blaga do umerena, pojavljuju se u prvim mesecima lečenja i povlače se spontano ili posle redukcije doze.

Incidenca navedenih neželjenih dejstava povezana je sa primenjenom dozom i životnim dobom pacijenta, dok je verovatno obrnuto proporcionalno povezan sa životnim dobom pacijenta u trenutku prve pojave nedostatka hormona rasta. Kod dece se navedena neželjena dejstva ispoljavaju povremeno.

Lek Genotropin je uzrokovao formiranje antitela kod približno 1% pacijenata. Kapacitet vezivanja ovih antitela je bio mali i nije bilo kliničkih promena povezanih sa njihovim formiranjem, videti odeljak 4.4.

Tabelarni prikaz neželjenih reakcija

Neželjene reakcije su prikazane u tabeli 1 i klasifikovane su po sistemima organa i učestalosti za decu i odrasle pomoću sledeće konvencije: veoma često (≥1/10); često (≥1/100 do <1/10); povremeno (≥1/1000 do

<1/100); retko (≥1/10000 do <1/1000); veoma retko (<1/10000), nepoznata učestalost (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

Tabela 1: Tabelarni prikaz neželjenih reakcija

Tabela 1: Tabelarni prikaz neželjenih reakcija

* Generalno, ova neželjena dejstva su blaga do umerena, javljaju se u prvim mesecima lečenja i povlače se spontano ili posle smanjenja doze. Incidenca ovih neželjenih dejstava povezana je sa primenjenom dozom, životnom dobu pacijenata, i verovatno je obrnuto propocionalno povezana sa životnim dobom pacijenata u trenutku prve pojave nedostatka hormona rasta.

** Neželjene reakcije na lek identifikovane tokom postmarketinškog perioda.

$ Prijavljene su prolazne reakcije na mestu primene injekcije kod dece.

‡ Klinički značaj je nepoznat.

† Prijavljeno kod dece sa nedostatkom hormona rasta lečene somatropinom, ali izgleda da je incidenca slična onoj kod dece bez nedostatka hormona rasta.

Smanjenje koncentracije kortizola u serumu

Prijavljeno je da somatropin smanjuje koncentraciju kortizola u serumu, verovatno dejstvom na proteinske nosače ili povećanjem hepatičkog klirensa. Klinički značaj ovih nalaza može biti ograničen. Ipak, supstituciona terapija kortikosteroidima treba da bude optimizirana pre početka primene somatropina.

Prader-Willi sindrom

Tokom postmarketinškog praćenja leka prijavljeni su retki iznenadni smrtni slučajevi kod pacijenata sa

Prader-Willi sindromom, koji su bili na terapiji somatropinom, iako nije dokazana uzročno-posledična veza. Leukemija

Prijavljeni su slučajevi leukemije kod dece sa deficijencijom hormona rasta, od kojih su neka lečena somatropinom i ti podaci su uključeni u post-marketinško iskustvo. Međutim, ne postoji dokaz o povećanom riziku od pojave leukemije bez predisponirajućih faktora, kao što su zračenje mozga ili glave.

Skliznuće femoralne epifize (engl. Slipped capital femoral epiphysis) i Legg-Calve-Perthes oboljenje

Kod dece lečene hormonom rasta prijavljene su skliznuće femoralne epifize i Legg-Calve-Perthes. Skliznuće femoralne epifize se javlja češće kod endokrinih poremećaja dok je Legg-Calve-Perthes oboljenje češće u slučajevima niskog rasta. Nije poznato da li su ova dva patološka stanja češća ili ne tokom lečenja somatropinom. Ove dijagnoze treba uzeti u obzir kod deteta koje ima nelagodnost ili bol u kuku ili kolenu.

Ostale neželjene reakcije

Ostale neželjene reakcije se mogu smatrati klasnim uticajem somatropina, kao što su moguća hiperglikemija prouzrokovana smanjenom osetljivošću na insulin, smanjenje koncentracije slobodnog tiroksina i benigna intrakranijalna hipertenzija.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: nezeljene.reakcije@alims.gov.rs

Simptomi

Akutno predoziranje može inicijalno da dovede do hipoglikemije, a zatim i do hiperglikemije.

Dugotrajno predoziranje može da se ispolji znacima i simptomima koji su jednaki poznatim dejstvima ekscesivnog oslobađanja humanog hormona rasta.